dobro maric mare slikar titel

Добро Марић Маре – изложба нових слика

Препоручите пријатељима

dobro maric mare slikar titel

Добро Марић своје сликарство развија токовима складног и логичног континуитета још од времена прекретнице две последње деценије XX века. Од тада, током тих кардиналних деведесетих година, овај уметник је константно тражио и изналазио „адекватан” исказ одговарајући на специфичну атмосферу епохалне кризе – не као следбеник главног тока уметничких актуелности, него као тихи и поуздан сведок времена. У сликарском смислу вечито је тежио остварењу идеала аутентичне пиктуралне структуре. Стога су садржај, анегдота, интерпетација виђеног – увек били другоразредног значаја. Чак ни његове фигурацијске представе из поменутих деведесетих нису директно репродуковале или интерпретирале стварност. Марић је, тежећи аутентичној слици, изналазио и бележио трауматични сензибилитет „слика жалосних доживљаја” тог доба. У таквим околностима овај уметник је вечито настојао да оствари засебно ликовно дело. Својевремено, студирањем на новосадској Академији уметности је себи обезбедио солидне предиспозиције, те је могао да у свим медијима којима се бавио и изражавао успостави примарну структуру: његов цртеж је заснован на доминацији линије; графика на постовању комплексних техничкотехнолошких засебности, сликарство на синтези ликовно-пиктуралних елемената (линија, боја, материја). Пориви из свакодневља наметали су понеку тематску опредељеност те су сликарски циклуси и изложбе имали „упућујуће” наслове, попут „Отварање петог печата“, „Птице” и слично. Но, увек се радило о метафоричким полазистима, о симболици којом се тумачила ригидност стварности, те је Добро Марић све своје теме образложио аутентичним ликовним језиком: полазећи од стварности света он је доспевао до аутентичног – света слике.

dobro-maric-slike-1

И поводом ових својих најновијих слика, сада већ потпуно апстрактних, сликар говори као о разрађеном мотивском комплексу „птица”, лако у изворном облику и феноменолошком смислу на његовим остварењима нема ни једне насликане птице, овде постоји титрава идеја лета, надлетања, па чак и погледа одозго… Тај цео циклус, циклус сликан у периоду од 2011. године до данас је, као и све иновативне појаве у Марићевом сликарству, формиран поступно, логичним и складним преобликовањем претходних решења. Од асоцијативне апстракције Добро Марић је доспео до аутентичног апстракцијског сликарства. Потенцирајући важност и дејствену снагу линије и потеза, боје и колорита, „претварајући” боју у слојевито грађену материју, доспео је до слике чији је садржај формиран ликовним елеменатима. Таква слика више ништа не представља – до себе саму. Сликар је попут својеврсног „специјалисте у својој струци” успео да оствари засебну пиктуралну структуру, да успостави посебан организам, да оствари слику – биће која функционише захваљујући крвотоку боје и нерватури линија. Тако је сликар Марић досегнуо аутентична начела модернизма – створивши на платну нову, независну и јединствену стварност слике. Та стварност подразумева и јасно дефинисан концепт у којем задатак сликара није да на свом платну илузионистичку представу и изглед одређених призора. Један од најзначајнијих модернистичких теоретичара Клемент Гринберг је заговарао „чишћења” слике/сликарства и избегавања било каквих призива слике света – јер, сликарство поседује ексклузивну особеност коју не поседује ни једна друга уметност. То је површина, равнина, плоха. лако је у теоријски дискурс уведена током шездесетих година протеклог века Гринбергова теза, иако прилично радикална, остала је важећа све до наших дана. Коментар тог става дао је Денегри, по којем идеал аутономије уметности Гринберг види у томе да свака уметничка дисциплина – а он ће то пре свега захтевати за сликарство – изгради и доследно поштује своја и с другим дисциплинама незаменљива изражајна средства и поступке означавања“, а Филиберто Мена потом разрађује последице, јер: „уметност има право на засебност не да би се издвојила, него да би својим моделом била пример другим знањима и другим праксама”.

У новим сликама Добра Марића више нема интерпретирања стварности, све је сведено на основне ликовне елементе, на бојене површине. Основна карактеристика тог новог циклуса јесте – непатворена слобода сликања. У сликама које су настале после 2011-те године Марић реафирмише поступак акционог сликарства и успоставља концепт апстрактног експресионизма као персоналног одговора изазовима савременог света и уметности. Уметник једноставно „признаје” да му у потпуности одговара стваралачка “формула” великог Озекосна Полока и његово уметничко понашање, сликарска акција, спонтана гестуалност, успостављање слободног протока боје, те специфично “полоковско” разливање, цурење и таложења боје… Примењујући такав поступак Добро Марић се чином сликања и самом сликом, приближава природним стањима и феноменима. На тај начин овај уметник најдиректније и најефектније исказује сопствену природу, властити људски и уметнички карактер, разоткрива стање сопствене свести и испољава снажну експресију. Истовремено, он овим циклусом потврђује да је уметник у зрелом добу, да је руковођен сасвим сериозним уметничким разлозима, да је сликар који савесно и контемплативно промишља свет и време у коме живи и ствара, да је аутентични уметнички протагонист нашег доба.

Сава Степанов

Оставите одговор