ТИТЕЛ: Након представљања књиге доктора Видоја Голубовића „Пруга снова – Омладинска радна акција 1971-1975“ искористили смо прилику да са др Голубовићем поразговарамо о његовим књигама, али и о томе како он види себе и време у којем живи и ради.
Докторе Голубовићу, о Вама се на разним сајтовима, порталима, блоговима и другим чудима модерног времена може пронаћи мноштво података о томе где сте рођени, које сте школе завршили, које сте успехе постигли у Вашем научном и књижевном раду, изучавању културно-историјске баштине, о Вашем раду у Институту за међународну политику и привреду у Београду, о томе да сте дописни члан Руске академије природних наука и много других података. Ипак ми бисмо желели да од Вас чујемо ко сте заправо Ви. Да нам кажете нешто о реду вредности које су битне из Вашег угла, а не из угла дугих.
– За мене као човека највећа је ствар породица. Пре него сам се отиснуо у ове научне воде ја сам био са својом породицом, са супругом сам настојао да од наше деце направимо праве људе и мислим да смо у томе успели. То је оно са чиме се ја поносим да ми син и ћерка са својим породицама данас живе у Србији иако би економски и материјално, могли да живе било где у свету. Мој понос су и мојих осморо унучади, за то се живи и то је мотив било ког мог истраживачког рада и настојања да сачувам културно историјско наслеђе што Београда- што Србије. Породица је оно што ја стављам у први план, да нема породице и оног свега што сам кроз породицу доживео, мислим да не би било ни мојих других успеха.
Значи , породица Вам даје снагу да и у овим годинама радите пуном паром, да се ангажујете, да људима преносите своје идеје и свој поглед на свет…
– Апсолутно! Искрено вам кажем да ја уколико имам неке обавезе према унуцима, избегавам гостовања. Породицу треба сачувати, нарочито овим млађим треба саопштити живот, показати како се живи, да није све у новцу и да има много лепших и квалитетнијих начина да се сачува породица, а не само уз помоћ новца.
Малопре сте говорили да желите да сачувате културно-историјско наслеђе Београда и Србије. „Механе и кафане старог Београда“, „Београд испод Београда“ и „Стари Београд- топографски речник“ су Ваша дела о Београду. Да ли је занимљивији Београд испод земље или Београд на површини земље?
– Када ја најавим да ћу да водим људе на обилазак подземља Београда, људима је то далеко занимљивије него мени, јер ја то проучавам већ дуги низ година. То је посебна београдска историја – место где се стварао Београд. Данас мали број Београђана зна за Ташмајданске пећине, стручно речено шалитрене. Прича о њима везана је за нашег великог добротвора Илију Коларца, који се вадећи из пећина шалитру од које се прави барут, добрано обогатио и постао је наш велики добротвор.
Та пећина је стара између шест и осам милиона година, што значи да је постојала у добу Панонског мора, а то говори о старости тла на којем ми живимо. На теми „Београд испод Београда“ обрађени су сви подземни пролази испод Београда, до Авале и Рудника где немачки археолози кажу да се седам хиљада година пре Христа рударило. Истражени су и доњи вински подруми, старе магазе, римски водоводи из првог века и много појединачних простора који у Београду изазивају посебну пажњу. Књига „Београд испод Београда“ доживела је 19 издања, продата је у преко 50 000 примерака, што значи да смо господин Николић с којим сам написао књигу и ја погодили тему. Покушавао сам у својим књигама да обрађујем теме о којима је ретко ко писао, или није нико ни писао.
„Механе и кафане старог Београда“, то је једна историјска читанка где сам пописао и описао 1300 назива кафана до Другог светског рата. У кафани су се дешавали многи значајни догађаји: Милош Обреновић долази други пут на власт на Сентандрејској скупштини која је била у кафани, прва сијалица засијала у Београду у кафани, први телефон зазвонио у кафани, први сајам књига био у кафани, први телеграм према Нишу био из кафане, прво спортско мачевалачко друштво основано у кафани, прва сликарска школа била у кафани и бројни други догађаји су били у кафани. Мени је био циљ да са тог аспекта осветлим кафану. До краја деветнаестог века постојао је назив гостионица, а онда је под утицајем Запада уведена реч „хотел“, док нпр. у Русији и данас постоји реч „гостилница“. Изворна српска реч је гостионица. Та реч је везана и за Христово рођење, јер Мајку Божију нису пустили у гостионицу па се породила у јаслама… За реч ђерам сви верују да припада Војводини, што није тачно, то је турска реч. У књизи „Стари Београд- топографски речник“ набројени су многи топоними значајни за Београд.
Први сам писао биографску књигу о Милунки Савић. После тога су изашле још четири књиге о њој, писао сам и о Војводи Вуку. Мене је увек интересовало нешто чиме се други нису бавили.
Да ли и данас постоје неке Милунке Савић у женском или мушком облику које су запостављене, о којима друштво не води бригу и сете их се само када нестану?
– Апсолутно! Истражујући Милунку Савић ја сам дошао још до 34 имена жена које су се као Миланка бориле у рату, а да не причамо о броју курира, много је таквих жена, али нико се није сетио, или није имао жељу да осветли те друге, условно речено, Милуке Савић. Милунка је тек након другог светског рата остварила право не пензију јер до тада женама нису признавали учешће у рату.
Да ли се слажете да и данас на Космету постоје многе Милунке, мајке које су изгубиле синове, мајке које тамо живе и рађају децу у немогућим условима и чувају оно мало Србије на Космету?
-Апсолутно се слажем. Много је жена које су јуче, као и данас, као и сутра што ће бити, које су Србима подизале војнике, а на нама непознат начин сачувале Србију. Када говорим о Првом светском рату ја истичем жене као посебан феномен. Да није било жена из Првог светског рата, данас српско огњиште не би горело. И данас на Косову мајке Српкиње рађају по петоро, шесторо деце, како се то прехрањује, како се живи… Кроз целу историју жене су имале значајну улогу.
Данас је тешко истраживати по разним архивима јер све много кошта. Једна копија странице А4 формата кошта 25 динара, то су огромни трошкови. Ви породицу морате да прикратите за нешто јер морате у истраживања да улажете. Једна стара фотографија кошта око 3000 динара. Држава треба да уложи у људе који хоће и имају љубав и вољу да истражују.
Вечерас сте представили монографију „Пруга снова – Омладинска радна акција Београд-Бар 1971-1975“. Што Вас је навело да напишете ту књигу, да ли Ваше учествовање на тим акцијама, да ли сећање на та времена, или нешто друго?
– Пре почетка рада на тој монографији, основни мотив ми је било сазнање да нема ниједна публикација која се односи на Радну акцију Београд-Бар. Има о прузи у целини где се само у једном малом сегменту говори о тој акцији и бригадама. Једна група људи која је учествовала на тим акцијама ме је позвала да напишем књигу о томе. Ја сам пристао на то не слутећи какве ћу имати проблеме и потешкоће. Кад сам већ то прихватио тек тад ми је мотив био да ја као учесник оставим траг за будуће истраживаче, да на основи тог материјала крену у даља истраживања.
Говорили сте о потешкоћама које су Вас пратиле приликом сакупљања материјала за ову књигу, није ли ту можда прорадио мало и инат?
– Јесте сигурно. Знао сам да негде мора да постоји довољно материјала за овакву књигу, па сам унаточ свим потешкоћама успео да је напишем.
Од људи који су ми помогли ја сам познавао можда тек 1% њих, а они су ми материјале слали о свом трошку, а ја им на исти начин враћао.
Било је и оних који нису желели да помогну, а ту је у питању била само људска сујета. Било је и оних који нису прихватали сарадњу где би послали материјал и учествовали у његовој обради како би били равноправно потписани као коаутори. Такви су желели само да буду потписани, али да ништа не раде. Е, па то није могуће.
Како сте се осећали вечерас док сте представљали књигу у пуној сали?
– Изузетно лепо, поготово што је ово моја општина у којој сам као омладинац био руководилац, добио стипендију од Покрајине да студирам безбедност и вратио се једно време да то одужим тај дуг, иако нисам морао. Мени ближа родбина живи у Шајкашу, а ја сам заљубљен у Тису и све оно што се овде дешава. Видели сте колико је било људи, они ме знају и поштују моје име.
Текст и фото: Стево Диклић