Већ неко време у Тителу постоје проблеми око избора директора у основној школи. У избору директора учествују представници: школе (3 члана), родитеља (3 члана) и локалне самоуправе (3 члана), а завршну реч даје Покрајнски секретаријат за образовање. Систем на први поглед не би требао да ствара проблеме јер је у питању обична демократија. Међутим, шта се деси када се представници школе побуне против избора једног од кандидата, а у мањини су. Да ли у таквој или сличној ситуацији морамо да поштујемо демократију и дозволимо неком да буде постављен за директора, кога запослени или родитељи или локална самоуправа не желе. Лако је прихватити овакав начин избора када имате два или више добра кандидата, па је ствар у томе да ли више волимо или поштујемо једног или другог кандидата.
Тренуто се школа у Тителу налази у незгодној ситуацији, наћиће се већ неко решење, поставиће се директор кога запослени не желе или ће локална самоуправа наћи другог погодног кандидата… али то решење ће само привремено сакрити мане система. Систем образовања који ствара проблеме ће остати исти и стално ће се појављивати овакве и сличне ситуације које ће додатно урушавати и онако лоше образовање.
Деца иду у школу да би се образовала и припремила за самосталан живот када за то дође време. Родитељи морају имати одлучујућу улогу у одабиру образовања своје деце јер они су најзаинтересованији за то. Стога, одабир образовања се не сме препустити демократији и властима. Систем државног образовања који сада имамо родитељима не даје могућност избора, јер родитељи не могу да бирају: градиво, професоре, језик, предмете… Постоји покушај да се родитељи више укључе кроз Савете родитеља, али ни то решење није добро, не зато што су одлуке Савета родитеља ограничене, него зато што одлуке доносе представници родитеља који заступају већински став родитеља, док мањина остаје запостављена.
Покушаћу да представим систем ваучера који би у будућности наше друштво могло прихватити и који би могао решити велику већину проблема које сада имамо.
Претпоставимо да је школавање бесплатоно, односно да га финансира држава. По систему ваучера сваки ђак би на почетку године добио ваучер у вредности од нпр. 1.500,00 еура. Постојале би државне и приватне школе. Сваки ученик би на почетку школске године могао да бира у коју ће сколу да иде. Ваучер који добије од државе би покривао његово школовање. На овај начин школе би се бориле да придобију што више ученика, односу да имју оптималан број ђака за организовање своје наставе.
Систем ваучера би створио конкуренцију међу школама, та конкуренција би терала школе да се посвете деци, да уче децу оно што им треба, да се прилагођавају потребама деце и времену у ком живимо. Оне школе које би радиле лоше имале би сваке године мањи број полазника, док би оне које би радиле боље имале више полазника. Поједине школе, у таквом систему би се затварале, док би се неке нове отварале и нудиле другачије наставне програме. Конкуренција не познаје страначку припадност, она познаје само зеље ученика, тј. родитеља.
У оваквом систему Тител би могао да има, рецимо три основне школе. Једна би можда имала једног власника, друга би нпр. била у власништву групе наставника који би удружили свој капитал, док би трећа школа била нпр. државна. Свака од ове три школе би се трудила да деци понуди боље наставнике, бољи програм, више наставних и ваннаставних активности, а све у циљу придобијања већег броја полазника.
Велика је предност када родитељ може да одлучује о образовању свог детета у односу на ситем у којем дете мора да шаље у школу где директор није у добрим односима са запосленима, где се штрајкује, где се запошљава по партијској припадности, где наставник не може бити промењен јер је запослен за стално…
Систем ваучера је најбољи систем образовања, од свих система које је могуће направити уз подршку јавности.
Извор блог: zagledanusan