Чуруг – историјат места

Препоручите пријатељима

curug istorijat

Чуруг
Село које највише личи на град

Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој. Данас то више није. Смештен је на високој лесној тераси на десној обали Тисе. Тиса је, правећи свој највећи меандар код Чуруга, подлокавала лесну терасу и створила је стрме одсеке. Место се тако нашло на самој обали реке.Корито реке је исправљено 1858. и меандар је постао велика мртваја. Пре прокопавања новог тока Тиса је имала велики значај за Чуруг и околна села, јер је он био пристаниште и трговачко место. Сада је он то престао да буде.

Кроз Чуруг пролази важна саобраћајница у правцу север-југ, којом је место повезано са свим потиским насељима од Сегедина до Титела. Истим правцем иде кроз Чуруг и железничка пруга од Новог Сада до Суботице и према Мађарској.

Иако је Чуруг пољопривредни крај, рационално газдовање у чурушком атару почело је тек после комасације из 1894. године. Од тада се на удаљенијим имањима интензивно граде салаши где су се обављали сви пољопривредни послови.

Чуруг је врло старо насеље. О томе говоре и археолошки налази на локалитету „Јарак“ код Чуруга. Стручњаци сматрају да се ради о времену на прелазу из халштатске у латенску културу средином 4. века пре нове ере. Своје насеобине градили су Келти, Јазиги, Дачани, Хуни, Авари, Протобугари, Франци све до доласка Словена и Мађара.У бачкој жупанији за време Арпадоваца била су четири насеља са именом Чуруг. Једно од њих је претходило овом Чуругу на Тиси. Први помен имена места је у повељама краља Беле IV из 1238. под именом Чурлак (Churlak). Од 1254. Чуруг се спомиње као посед који често мења своје господаре. Неко време је био посед Ђурђа Бранковића. Доласком Турака (1526) у ове крајеве Чуруг припада тителској нахији у сегедунском санџаку. Према попису из 1554. имао је свега шест домова а у 17. веку се води као насељено место. Са Арсенијем Чарнојевићем, 1690, у Чуруг се досељава већи број породица. После Карловачког мира (1699) Чуруг улази у састав Потиске границе и седиште је капетана (Јован Лазаревић). Укидањем границе 1750. укључује се у Потиски диштрикт са седиштем у Бечеју. Када је основан Шајкашки батаљон (1763) Чуруг је једно од првих шест провинцијских места која 1769. улазе у састав Батаљона, најпре са Госпођинцима чини једну компанију, а 1809. се издваја у посебну.

Током 19. века Чуруг је задесило пет великих несрећа: куга хара 1830/31; у Српском народном покрету 1848/9. село је попаљено, живаљ побијен, што је преостало избегло је; колера коси Чуруг 1866. и две поплаве, 1888. и 1895. године.

После развојачења Батаљона (1873) Чуруг припада новоформираном жабаљском срезу у оквиру бачко-бодрошке жупаније. Уједињењем Војводине са Краљевином Србијом, после Првог светског рата постаје део државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Прва православна црква у Чуругу подигнута је 1742. од плетара. Међутим, како се живаљ увећавао било је потребе да се изгради нова црква, већа и од бољег материјала. Црква је саграђена 1773. на истом месту као и стара а уз благослов бачког владике Арсенија (Радивојевића) посвећена је на Спасовдан исте године. Према тврдњама парохијалног администратора Васиља Теофановића (1891) она је трајала све до 1849. када је заједно са селом спаљена. Обнављање спаљене цркве на истом месту није било препоручљиво због близине Тисе (28 м) и опасности од подлокавања. Градња нове цркве у средишту села започела је 1857, посвећење у славу Спасова обавио је жабаљски протојереј Максим Папић 1861. а благословио бачки владика Платон (Атанацковић) 1862. године.

Чурушка школа је била међу најстаријима у Шајкашкој. Најранији писани податак је из 1785. када је оцењено да је стара и трошна. Са градњом нове и лепше се одуговлачило, чак се сматра да је и 1802/3, када је имала 60 ђака, била у истом стању као и раније. Забележено је да је 1835. саграђена једна зграда а друга је подигнута 1851/2. о трошку општине. Тек од 1815. били су познати чурушки учитељи, а дотле је наставу изводио Игњат Савић. Од 1919. радила је државна народна школа.

Српска читаоница отворена је 1869. на предлог учитеља Стевана Јанковића. Његовим залагањем основано је и Српско црквено певачко друштво 1868. године. Културно-просветно друштво „Коло“ основано је 1902. а чурушка омладина основала је 1907. друштво „Српски Соко“. У Чуругу је поред ових друштава постојала и радила Женска добротворна задруга у Шајкашкој. Поред српских радила је и Мађарска читаоница, Мађарско певачко друштво, затим Јеврејско укопно друштво и слично.

Пописом из 1720. у Чуругу је забележено 18 рибара, лађар, дунђер, месар, кочијаш, ћурчија, два абаџије и један осредњи трговац. Чуруг је онда имао и једну сувачу и, наравно, сувачаре. Подаци о првим самосталним занатлијама су из 1815. и касније. Колар Јозеф Фукс је још 1810. плаћао таксу, али се тек 1815. стално населио у Чуругу. Првих година 19. века Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој, па се самим тим сматрао и трговачким местом, с обзиром да су се у јесен житарицама товариле лађе за Хрватску и саверну Мађарску и у друге крајеве у Монархији. Тако је 1803. било осам трговаца. Трговци житарицама били су Теодор, Петар и Јован Петровић а стоком су трговали чланови породице Тапавица. Михаил Тапавица држао је крчму коју му је пренео рођак Матијас Лоренц, док је сам купио још три. Прво свратиште (гостионица са преноћиштем) „Код два бела голуба“ отворио је још 1809. трговац Петар Каначки, који ће касније до 1815. закупљивати и крчме. На Тиси код Чуруга 1825. било је девет воденица. Почетком 1914. расписан је конкурс за увођење електричног светла у домове и по улицама.

Између два светска рата постојала су два млина, циглана и млекара. Затим две земљорадничке задруге које су основане још 1901. и радиле су до 1941. године. Од финансијских институција треба споменути најранију Задругу за међусобно помагање и штедњу из 1880/82. године. Од 1902. до 1909. отворене су још три сличне новчане задруге.

Чуруг није могао да постане центар упркос томе што је највеће насеље у Шајкашкој. Разлози су у нешто неповољнијем географском положају. Зато је упућен на Жабаљ, седиште, некада среза, данас општине и Нови Сад, центар региона. Чуруг је плански грађен, са ушореним кућама и унакрсно просеченим улицама. Од свих шајкашких насеља он има изглед који највише личи на градски. Његов центар је уређен по угледу на највеће градске центре, са прозним простором и парком, чије су главне улице добиле асфалт још пре Првог светског рата.

Литература: Општина Жабаљ, Бранислав Букуров, Нови Сад, 1983;
Шајкашка I и II, Историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975;
Чуруг кроз историју, МЗ Чуруг и Прометеј, 2002.

Драган Колак

(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)