Мошорин – историјат места

Препоручите пријатељима

mosorin istorijat

Мошорин

Село ван главних саобраћајница

Мошорин се налази на северној страни Тителског брега, на плавини дугој четири и широкој километар и по. Удаљен је од Тисе око 5 километара, од чијих вода га птити одбрамбени насип. Од села до подунавског (Нови Сад – Тител) и потиског пута води шест километара дугачак пут према Шајкашу. И железничка пруга је на истој удаљености. Ако се имају у виду саобраћајне везе, онда Мошорин нема добар положај, као што се не може говорити ни о добром положају на реци.

Живот у Мошорину везан је за брег и алувијалну раван Тисе. Тителски брег, или, како га мештани зову именом свога села Мошорински брег, постао је у време рационалне привредне делатности површина на којој се производи жито. Исушивањем алувијалне равни и регулацијом рачног тока створена је још једна култивисана површина за узгајање индустријског биља и поврћа.

Овај простор је настањиван од најранијих времена. Изнад данашњег насеља откривен је археолошки локалитет Феудвар, утврђена градина аутохтоног предкелтског становништва, са некрополом Стубарлија.

Први помен Мошорина је из 1553. као насеља у тителској нахији. Турски дефтери забележили су 1554. 24 домаћинства, колико је било и 1570. а двадесет година касније нарастао је за још осам домова. Око 1650. се води као насељено место, да би са одласком Турака 1698. опустео, али је после годину дана забележено да има 101 кућног старешину са 63 ожењене главе. На турској карти из 1699. помиње се Музорин на самом платоу на северној страни Брега. Од Карловачког мира (1699) Мошорин је у бачко-бодрошкој жупанији. И опет је број домаћинстава варирао: 1715. је било 19 домова, 1722. 65, а 1725-27. има 73. пореска обвезника. У Потиску војну границу ово коморско место се укључује 1745. године. У Мошорин су се онда доселили граничари из развојачене Суботице. На кратко време, после укидања и Потиске границе (1750) Мошорин се поново припаја жупанији до 1763. године. Као једно од првих шест места укључује се у новоосновани Шајкашки батаљон са седиштем у Тителу. У стодесетогодишњој шајкашкој ери број становника у Мошорину је стално растао. Између 1773. и 1786. овамо се из Далмације и Хрватске досељавају људи које је народ прозвао шијацима, па се број породица повећао за 45 и пред крај 18. века имао је Мошорин 1178 становника. Мошорин је 1931. имао 3854 становника, а последњи попис, 2002, забележио је 2763 главе.

Мошорин је увек био српско насеље, а припадници других националности су се слабо усељавали, углавном Мађари и Немци. Мошоринска православна црква посвећена је празнику Свете Тројице (Духови) који су и сеоска слава. Храм је подигнут 1798. на основи одобрења Дворског ратног савета из 1797. године. Иконостас је радио непознати резбар у другој половини 19. века. Иконе на дрвеној подлози уљем је крајем 19. века насликао Ђорђе Пецић. Раније је на другом месту у селу постојала једна мања црква која је била посвећена Св. Николи. На Брегу, изнад села, налази се Капела преноса моштију Св. Николе. Саграђена је у српско-византијском стилу, са два кубета, по нацрту архитекте Ђорђа Табаковића да буде женски манастир. Ктитор је био мошорински парох протојереј Светозар Влашкалић. Иконе на платну 1936. насликао је Урош Предић. Капелу је живописао по угледу на средњовековне манастире, уљаном бојом, 1934-37, самоуки сликар кописта Марко Милинов.

Мошорин је имао школу још од 1730. године. Од почетка рада школе, па скоро до краја 18. века школу су водила само два учитеља, поп Јефтимије (1730-1746) и Арсеније Поповић (1767-1793). Ипак, школа није редовно радила, јер се 1772. наводи да Мошорин нема школу. Године 1804. наводи се да је зграда нова и добра. После револуције 1848-9. подигнуте су у размаку од пет година две школске зграде. Пред развојачење Шајкашког батаљона (1873) школа је имала око 200 ђака оба пола, а само сто година раније имала је само осам ученика.

Крајем 19. века прелазило се са натуралне на робно-новчану привреду. Да би се спречило пропадање сељака започео је покрет за оснивање земљорадничких задруга и у Мошорину је 1901. основана земљорадничка задруга Рајфајзеновог типа. Исто тако, образоване су и штедионице или задруге за међусобно помагање и штедњу у свим већим местима Шајкашке. Међутим, иако је Мошорин 1900. имао 2475 становника и био у горњој половини по томе броју, нема података да је имао некакав новчани завод.

Потребе за занатлијама у Шајкашкој је увек било, али се расположиви подаци односе на време од 1815. године. Забележено је да је 1815. кројач Петар Спасојев прешао у Тител, јер није могао да живи од заната као што је могао опанчар Јован Маријанов. У Мошорин су се 1816. доселили ћурчија Ћира Лазаревић из Провинцијала и кројачки калфа Јован Барбулов. Чизмар Сима Михајловић 1823. одлази у Нове Карловце а 1830 евидентиран је као чизмар Сима Милетић, отац Светозара Милетића. Први познати трговац је Пантелија Георгијевић. Између два светска рата у Мошорину живи и ради 40 занатлија, имају млин и млекару, земљорадничку задругу (1927-1941).

У борби против однарођивања певачка друштва су јачала националну свест, па је тако и у Мошорину основано почетком 20. века певачко друштво а између два рата и луткарско позориште је повремено радило.

Литература: Бранислав Букуров, Географска монографија општине Тител, Нови Сад,1986.

Шајкашка I и I, историја, Матица српска, Нови Сад, 1975.

Драган Колак

(Овај садржај је део пројекта који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.)