ТИТЕЛ: У петак, 12. априла 2024. године у сали СО Тител, одржана је трибина под називом „Нисмо знали да је невидљив“. Трибину је организовала Народна библиотека „Стојан Трумић“ Тител на челу са директором Гораном Поповићем, а поводом 25 година од агресије НАТО пакта на СР Југославију.
Гост трибине био је Золтан Дани, пуковник у пензији, који је био на челу јединице која је 27. марта 1999. године оборила Ф 117, невидљиви авион, до тада понос америчког ратног ваздухопловства, који је од тога дана постао итекако видљив, посебно за оне уз које иде она чувена народна и Његошева мисао: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“
Говорећи о том догађају који ће ући у историју ратовања, Пуковник Дани је до танчина описао што се то десило тога 27. марта у 20.42 часа. Како је рекао, он и чланови његове јединице тада још нису знали да авион, којег су уочили, поседује стелт технологију, тј. да је невидљив, па су се према њему понашали као према сваком другом циљу. Пратили су га на осматрачком радару и пустили га да уђе у зону уништења, а онда су од оперативног центра претпостављене команде добили одобрење за борбено деловање. Укључили су нишански радар када је циљ био удаљен 15 километара. Веома је битно да нишански радар буде укључен што краће време јер би дужим зрачењем открио положај и омогућио непријатељу да упути противрадарске ракете и погоде наш положај. Било је дозвољено да радар буде укључен највише 20 секунди због чега је посада морала да буде веома увежбана. За време трајања НАТО агресије јединица Золтана Данија вештином и мудрошћу посаде и командног кадра избегла је 23 противрадарске ракете. Золтан Дани је с поносом истакао да је његова јединица била једина која није никада откривена и погођена. На тај начин су сачувани људи и техника.
Говорећи о оружју којим су погодили „невидљивог“, подсетио је присутне да оно није чудотворно и тајанствено него је реч о ракетном систему НЕВА С 125, произведеном 60-их година у Совјетском Савезу. Ракетни систем НЕВА има два радара – осматрачки и нишански. Осматрачки радар је метарског опсега због чега лакше уочава авионе слабије радарске уочљивости као што су авиони са стелт технологијом. Ракете овог ракетног система иду у сусрет циљу, а не прате га.
Остаци обореног невидљивог авиона пали су у атар села Буђановаца и изазвали одушевљење народа и помаму за деловима олупине као сувенира. Један од таквих делова израђен од титанијума, пуковник Дани показао је присутнима који су у рукама могли да осете невероватно малу тежину у односу на величину дела. Пуковник Дани је објаснио да је којим случајем тај део од челика био би тежак 12-13 килограма, а овако има око 2 килограма. Он је такође објаснио да сви пилоти борбених авиона имају у одећи ушивен GPS локатор који се приликом катапултирања активира на основу чега га у случају пада могу пронаћи са прецизношћу од једног метра. Пилот Ф 117 то није имао јер је он „невидљив“, поготово кад противник нема нека моћна средства одбране, али како рече пуковник Золтан Дани: „Ал у руке Мандушића Вука свака пушка биће убојита“. Обарање Ф117 код народа је изазвало понос, храброст и патриотизам. Људи су хрлили на мостове, певали песме, означавали себе као мету, смишљали шале…
Спашавање пилота трајало је до раног јутра, захваљујући непредвиђеним случајностима, али и довитљивости једног нашег заставника који се убацио у разговор и изазвао збрку у непријатељским редовима.
Године 2004. пуковник Золтан Дани отишао је у заслужену пензију, а како су он и супруга имали троје деце за које су планирали факултетско образовање, он је одлучио да отвори пекарску радњу за производњу кора како би лакше остварили тај циљ. У томе су успели, па су данас Атила, Тибор и Ирена факултетски образовани и успешни млади људи. Године 2006. Жељко Мирковић, познати редитељ документарних филмова одлучио је да са пуковником сними филм о обарању Ф 117. Филм се зове „Двадесет први секунд“, што је алузија на оних чувених 20 секунди које су дозвољене за укључење радара. У филму је и кратки снимак америчког пилота Дејла Зелка у којем прича како му је било тешко када је оборен. Тада се у снимање спонтано укључио тада 12-годишњи Атила који оца изненада пита што би он учинио да се сретне са америчким пилотом, а овај збуњен и затечен питањем одговара да би га почастио пићем. Редитељ Мирковић то снима и предлаже да пуковник пристане на тај сусрет, што овај упорно одбија образлажући свој одговор збуњеношћу и изненађењем питањем. Након вишедневног одбијања да се сусретне са америчким пилотом, сетио се ранијег сусрета са патријархом Павлом који је том приликом тражио да упозна човека који је оборио невидљивог. Тада му је патријарх поклонио књигу о хришћанству и православљу у којој се, између осталог, говори о праштању. Сетивши се тога сусрета и речи Патријарха Павла одлучио је да пристане на сусрет са непријатељским пилотом.
Снимање новог филма у Америци је потрајало око месец дана. Пилот Дејл Зелко је заправо Жељко чији су баба и деда по очевој линији, дошли из Словеније 1921. године. У току снимања филма и дружења породица, десио се позив за пријем у Градску већницу где је Американац испричао како је у Југославији оборен заједно са својим моћним авионом показавши на командира чија је посада то учинила. Уследио је велики аплауз, тражење аутограма и фотографисање. Пуковник Золтан Дани и тада се сетио патријарха Павла и његових речи о праштању. У узвратном гостовању у Београду приликом представљања филма Дејл Зелко се извинио публици образлажући своје ратовање у нашој земљи чињеницом да је био обманут, јер му је представљено да он иде у хуманитарну мисију у којој они доносе слободу овом народу. Он је изјавио да може да се извини у своје име, али да не може у име господе из првог и другог реда у којима су седели амбасадори и дипломатски и војни представници западних земаља. Тога тренутка први и други ред почео је да се празни, јер су главни кривци сматрали да они не треба да правдају своја недела.
Текст и фото: Стево Диклић