ПЕРЛЕЗ: У недељу, 17. септембра, Културна станица „Баштинар“ Млин у Перлезу, била је домаћин манифестацији „Личани у Војводини – Између камена и бразде“.
У току вечери посетиоци су могли да разгледају изложбу слика, карикатура и илустрација за књиге, аутора Стеве Диклића ликовног педагога у пензији, слушају реч др-а Момчила Диклића, историчара, о лику и делу књижевника и сценаристе Арсена Диклића и да сазнају нешто више о Момчиловој књизи „Како је нестајао један народ“. Да Диклићи не буду једини учесници у програму свој допринос је дао Благоје Куручки који је са својом хармоником, спортским речником речено, „бранио боје Војводине и Војвођана“, а ширину и гостољубивост војвођанске равнице искористила су и деца из Санкт Петербурга, деветогодишњи Тимофеј и седмогодишња Зоја, која су присутне одушевили свирком на клавиру и виолини. Тимофеј и Зоја су двоје од четворо деце младог брачног пара који је дошао из Санкт Петерсбурга и однедавно живе у Перлезу.
Да би бројна публика поближе упознала Момчила и Стеву Диклића, побринуо се Драган Колак који је прочитао основне податке о животу и делу поменуте двојице стваралаца, а да све има свој ред и да програм тече глатко, побринуо се водитељ приредбе Зоран Стојачић, архитекта који је уједно и председник Културне станице „Баштинар“ Млин у Перлезу.
Од рођења Арсена Диклића, великог српског и југословенског писца и сценаристе, протекло је сто година, тачније 101 година, па је ваљало народ подсетити на његов лик и дело, поготово што је он добар део живота провео у војвођанској равници.
Готово сви у Војводини Арсена Диклића знају као човека који је написао књигу „Не окрећи се сине“, а посебно роман „Салаш у Малом Риту“ по којем је снимљена истоимена серија коју већ годинама са истим одушевљењем гледају нове генерације љубитеља филма и писане речи.
Др Момчило Диклић чији је Арсен Диклић даљи рођак, је о Арсену говорио више као о човеку, а мање о Арсену писцу којег је он упознао у Арсеновим позним годинама. Тада су повели дуг рођачки, али и искуствени разговор који је на тада младог историчара оставио снажан утисак. Та прича о Арсену испричана на један другачији начин изазвала је велику пажњу присутних, а ништа мању пажњу није изазвало ни представљање Момчилове књиге „Како је нестајао један народ“. Књига је издата 2019. године, а аутор је после тог наслова написао још неколико дела која углавном обрађују тематику живот и страдање Срба на простору Хрватске.
Др Момчило Диклић из Старог Села код Оточца у Лици, рођен је 1954. године у Оточцу, где је завршио основну школу и гимназију општег смера. На Педагошкој академији у Ријеци завршио је 1977. године групу повијест-географију, а на филозофском факултету у Загребу дипломирао је у априлу 1984. године. На Факултету политичких наука у Загребу одбранио је магистарску тезу на тему „Положај Срба у Хрватској 1941-1990“. Докторску дисертацију „Српско питање у Хрватској 1941- 1950. године“ одбранио је на Филозофском факултету у Новом Саду 2003. године.
Објавио је петнаестак монографија у којима истражује трагични положај Срба у Хрватској, заблуде и преваре које су скупо коштале српски народ у Хрватској, али и Србе у целости. Једна од последњих књига је „Како је нестајао један народ“ која је изазвала велико интересовање публике и реакције стручне јавности. Ништа другачија реакција публике није била ни у Перлезу.
Стево Диклић представио се перлеској публици изложбом слика, карикатура и илустрација за књиге. Рођен је 1952. године у Подуму код Оточца у Лици. У Оточцу је завршио основну школу и гимназију општег смера, а Педагошку академију, групу ликовних уметности завршио је у Ријеци. Од малена је показивао склоност и интересовање за разне видове ликовног изражавања, као што су слике, цртежи, крокији, карикатуре, илустрације, израда амблема и логоа, ребуси и друге енигматске форме… По завршетку студија и тада обавезне војске, запослио се као наставник ликовне културе, а радио је по потреби и друге наставне предмете. За рад у настави добијао је бројне награде већ у СР Хрватској, а касније се то наставило и у Тителу у којем је почео да ради 1995. године. У раду са децом а и самостално освојио је награде на државном нивоу, а и на међународној сцени. Награђиван је у Македонији, Мађарској, Чешкој, Пољској, Русији… За 22 године рада у тителској школи, ученици којима је предавао и он лично освојили су преко 300 награда. Двоструки је добитник награде Владе Војводине за рад са талентованом децом, двоструки добитник општинске награде поводом Дана општине, добитник је више десетина награда од КЦ „ДАНКО“ из Санкт Петербурга, међу којима се истиче Диплома првог степена и златна медаља, победник је професорског хумора на Међународном Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, Специјалне дипломе за допринос развоју Фестивала хумора за децу библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу, дипломе за вишегодишњи допринос развоју Фестивала музике за децу „Распевано пролеће Србије“ Музичког центра Панчево и многих других. Стево Диклић не мирује ни у пензији. Поред ликовних и друштвених активности пише за новине, портале, блогове, понекад речи склопи у неку риму па настане песма, воли друштво и људе.
Случајност је хтела да се на овој манифестацији у Перлезу сусретне са децом из Санкт Петерсбурга, места бројних успеха њега и његових ђака.
Тимофеј (9) и Зоја (7) су музички драгуљи које Перлез треба да прихвати у своје крило и љубоморно их чува.
Зоран Стојачић већ наговештава могућност да за мале уметнике организује концерт у Културној станици „Баштинар“.
Стево Диклић је излагао своје радове у Оточцу, Врховинама, Госпићу, Тителу, Београду, Панчеву, Крагујевцу, Сомбору, па и у далеком Санкт Петерсбургу. За изложбу у Перлезу каже да му је посебно драга јер је у публици имао неке од бивших ученика који су били део оних раније поменутих успеха. Ту је било и колега које је упознао по доласку у Тител, пријатеља које је стекао у новој животној средини коју није сам бирао, него је донесен „Олујом“ 1995. године. Сматра да је све своје пријатеље и све успехе постигао својим поштеним радом и људским квалитетима, што га чини поносним.