Menu
Почетна / Вести / Култура / Лазар Лаза Чурчић - награда за животно дело
Таленат у служби хуманости Александар Мирков – трећа самостална изложба у Тителу Отворена нова читаоница у Чуругу Марија Франк, ученица 6-3 из Лока, освојила 3. место на 46-ој Песничкој штафети Ђаци СТШ Милева Марић Тител одиграли представу на тему здраве исхране поводом обележавања Дечије недеље Школски прибор за децу у Основној школи Ђура Јакшић у Чуругу Стигао покретни мамограф за бесплатно снимање Спроведена превентивна акција у циљу безбедности бициклиста у Жабљу Дечија недеља почела учлањењем првачића у библиотеку ЈКП Комуналац измуљава канале у Тителу Лазар Лаза Чурчић – награда за животно дело Нова соларна аутобуска стајалишта на подручју општине Жабаљ Одржано предавање о значају мамографије и превентивних прегледа Драгана Милошевић отворила Сабор културног стваралаштва у Жабљу Тителски брег домаћин параглајдерима Учесници јубиларне бициклистичке трке пројурили кроз Тител СТШ Милева Марић Тител спремна за почетак наставе у новој школској години НБ Стојан Трумић Тител издала монографију о уметнику чије име носи Конституисан нови сазив СО Тител и изабрано ново руководство општине Одржана конститутивна седница Скупштине општине Жабаљ ЛАЛА фестивал поново у Мошорину Драгана Којичић помаже у обнављању куће из половине 19. века Новосадска лига нови изазов за ФК Тител Акцијa добровољног давања крви у Жабљу Акције добровољног давања крви Епидемиолошка ситуација у општини Тител – корона вирус Граде се фабрике за прераду воде у сва четири места у Општини Жабаљ Локална самоуправа обезбедила нову опрему за Ватрогасну станицу у Жабљу Јавни позив за подношење захтева за остваривање права на регресирање трошкова превоза деце Нове мере Општинског штаба за ванредне ситуације општине Тител Општина Жабаљ обезбедила мобилни објекат за Дом здравља Опет суша у тителском водоводу Акција добровољног давања крви у Гардиновцима ЛАЛА фестивал у Мошорину одушевио посетиоце У Друштво српско руског јединства Тител стигле књиге – поклон Руског дома из Београда Пензионери Титела и Шајкаша посетили Кикинду, Ново Милошево и Бечеј Овогодишња Смотра ћириличке писмености прилагођена ситуацији Надежда Недељков, Милана Бореновић, Марко Ивковић и Борислав Трнинић најбољи спортисти општине Тител Подељени пакети помоћи најугроженијим ратним војним инвалидима и породицама палих бораца Никола Анчин освојио прво место на конкурсу Етичке дилеме Добровољни даваоци крви испунили очекивања Aкциje дoбрoвoљнoг дaвaњa крви у Тителу, Moшoрину и Шajкaшу Део Јединственог бирачког списка за подручје општине Тител излoжен на јавни увид Обележен Дан победе над фашизмом Обележен Светски Дан Црвеног крста Свакодневна помоћ најстаријим суграђанима Пензионери и самоизолација на селу Пензионерима са малим пензијама ускоро стижу пакети Свестрана породица Тапавица Не учим енглески, па… Корона вирус COVID-19 Мере и препоруке за заштиту од настанка и ширења Корона вируса на територији општине Тител Активности Црвеног крста Тител у новонасталој ситуацији Позивни и волонтерски центар општине Жабаљ за помоћ старијим лицима у ванредном стању Апел грађанима општине Тител Обавештење за добровољне даваоце крви Важно обавештење за грађане општине Жабаљ Акција добровољног давања крви у Гардиновцима Агенција за безбедност саобраћаја одржала предавање за средњошколце из Жабља Наставнице и ученици школе у Каћу одрекли се поклона за 8. март и новац уплатили деци оболелој од рака Двадесет година изложбе Стварале су и стварају наше вредне руке Мошоринци позвани да посете Луганск Увид у бирачки списак – Избори 2020 Ученици завршних одељења СТШ Милева Марић из Титела посетили Сајам образовања у Новом Саду 700 евра просечна плата у општини Тител?! Потомци Мошоринаца из Луганска гостују у Мошорину Бесплатно учлањење у НБ Стојан Трумић Тител поводом 8. марта Општина Жабаљ наставља да улаже у предшколске установе Стипендије најбољим студентима Општина Жабаљ наградила најбоље и најзаслужније у спорту Ветерани РК Тител састали се 17-и пут Како пронаћи адекватан Кључ и победити стрес Игор Јурић одржао предавања на тему Украдена безбедност у Тителу Промоција књиге др Хасаја М. Алијева Кључ заштите од стреса Дан сећања на мошоринске великане Министар Недимовић у посети пољопривредницима у Жабљу и Чуругу Дан сећања на мошоринске великане Проф. др Слободан Рељић гост Друштва српско-руског јединства Тител Архитекта Лазар Кузманов о утисцима након изложбе својих радова у Тителу Лазар Кузманов представио своја дела родном месту Удружење Шајка прославило Дан Светог Трифуна Александар Прокин добитник покрајинског рукометног признања Руски одговор на покушаје ревизије резултата II светског рата Предавања на тему Украдена безбедност Акција добровољног давања крви у Тителу У току санација дела пута на излазу из Жабља ка Чуругу Лазар Кузманов архитекта и урбаниста представља своје радове у галерији библиотеке у Тителу Отварање изложбе Михаила Милета Кулачића у Галерији Архива Војводине Од сутра затворене школе и вртићи настава се обуставља од 12. до 21. фебруара Оснива се Сеоска библиотека Никола З. Недић у Гардиновцима Гардиновци – заједничким радом до успеха ОШ Светозар Милетић Тител обележила школску славу У СТШ Милева Марић Тител обележена школска слава Свети Сава Отворена изложба Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације Ледена ружа Тител обележио годишњицу Рације Мошорин памти Вилово обележило годишњицу Рације Улица отвореног срца у Жабљу За Божић организовано ломљење чеснице у сва четири насељена места општине Жабаљ

Култура, Тител

Лазар Лаза Чурчић – награда за животно дело

Препоручите пријатељима
  • 161
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    161
    Shares

ТИТЕЛ: У стрмој улици Доситеја Обрадовића, у Тителу, налази се приземна кућа која се својом обичношћу вешто ушушкала у околину кријући чињеницу да у њој са делом породице борави један од најпознатијих српских библиотекара, библиолог и историчар Српске књиге, књижевности и културе, деведесетчетворогодишњи Лазар Лаза Чурчић.

Спољашњост куће је обична, а у кући се налази чика Лазино царство књига, старих новина, докумената, археолошких артефаката …

Чика Лаза, како га многи зову од миља и поштовања за његове године, дочекао нас је на невеликој тераси испред стола на којем су по само њему познатим шаблонима распоређене бројне књиге са отвореним или обележеним страницама на којима су забележене мисли које је анализирао и правио белешке до касно у ноћ. Каже да је навика да највише ради и ствара ноћу, проистекла из потребе јер је на послу био предан и одговоран, па су му за научни рад и каријеру остали само ноћни сати. Посебно нам скреће пажњу на дрвену кутију у којој се налазе уломци грнчарије које је пре неколико година покупио испред своје куће када су је на површину избациле машине које су копале канал ради замене дотрајалих азбестних водоводних цеви. Он је мишљења да су то остаци које су некада археолози делимично испитали, а затим поново затрпали како би неко у неким бољим временима довршио започети посао и налазе сместио на одговарајуће место.

Поред стола налази се повелик обрађени комад камена који је део сфинге чија фотографија се налази у холу СТШ „Милева Марић“ у Тителу и који начином обраде подсећа на фигуре из Лепенског вира.

О Лазару Лази Чурчићу научна јавност зна доста. Он је један од најбољих и најпознатијих наших библиотекара, историчар српске књиге, књижевности и културе. Стварао је у току целог свог дугог живота, а ствара и данас. Бројни су његови стручни радови и књиге, а међу најзначајнијима су: Књига о Захарију Орфелину, Поминак књижевски, Српске књиге и српски писци 18. века, Исход и стазе српских књига 18. века, рад на тему: Неки проблеми прештампаних дела Божидара и Вићенца Вуковића – ЦАНУ 1986…

Добитник је награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2019. годину, са повељом, плакетом и графиком Драгана Стојкова, као и Изузетне Вукове награде (2014.), Општина Тител доделила му је Повељу за изузетан допринос развоју библиотекарства, историје српске књижевности и чувања и неговања историјске културе Шајкашке и Титела (2018.).

На основу изузетних резултата постигнутих у библиотечко-информационој делатности стекао је звање библиотекар саветник, највише стручно звање у овој области и једини је библиотекар који је добио националну пензију одлуком Владе Србије.

Ових дана, тачније 23. септембра, поводом обележавања 175-годишњице Градске библиотеке у Новом Саду додељена му је награда за животно дело. Године га нису спречиле да награду лично преузме.

Свестан својих позних година, саговорнику жели да подари што више од свога знања и искуства. Не размеће се, а о другима прича са уважавањем. Тако нпр. за проф. др-а Миливоја Ненина, редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за српску књижевност, који живи у оближњем Локу, каже:

„Ја мислим да у овом тренутку нико лепше не пише на српском језику. Не знам да ли сам у праву, али то је моје мишљење. Миливој Ненин је велика и сјајна личност. Постоји категорија људи попут Миливоја Ненина који су величанствени људи.“

У жељи да читаоцима приближимо време када је чика Лаза ишао у школу, замолили смо га да то време опише кроз своја сећања и неке занимљиве цртице, анегдоте, али се чика Лаза не да тако лако. Приредио нам је једно мало предавање које почиње 1703-ом годином и почетком новог тителског школства, а наставља се причом о турским медресама, о средњем веку, о тителском манастиру који је био старији од оног у Бачу и који је био расадник образовања… Занимљиво предавање које би било преопширно за ову репортажу, завршио је речима:

„Ја сада тебе мучим, али можда ће ти ова прича бити некада од користи“.

О школама у Тителу када је он био ђак каже следеће:

„У моје време постојала су у школи мађарска, српска и немачка одељења. У горњем делу Титела све три школе биле су српске. Једна је била поред евангелистичке цркве, друге две биле су недалеко у истој улици. Школе су се звале Илићева, Драгина и Чавићева. Народ их је тако назвао по учитељима. У Илићевој школи рођен је сликар и педагог Стојан Трумић. На месту где је касније била банка, а које је сада запуштено, била је мађарска школа. Постојала је и централна школа којој је касније дозидан спрат, па јој је на тај начин наружен изглед. У централној школи била су српска и немачка деца. Швабе су због мањег броја ђака имали комбинована одељења, док су српска одељења била цела. У разредима је тада било преко 40 деце, што је данас незамисливо. У школи су углавном радиле жене, осим у немачкој школи и Чавићевој школи.

Недељом су нас водили у цркву. За појницом су била двојица. Био је Јован Јанић, пензионисани учитељ, отац Младена Јанића и неки Чебски, име сам му заборавио. Док један поји, онај други тргне ракију и то иде тако наизменично.“

Чика Лаза се са сетом сећа своје учитељице Даре Јанић из неког села поред Чачка, за коју каже да је била лепа и говорила најчистијим српским језиком. Иако су постојала мађарска и немачка одељења, у нашем српском одељењу било је и мађарске и немачке деце. Због чега је било тако, не зна ни сада, али сећа се да је у разреду био Пера Деме, Мађар, Хајнглови, Немци, Словак Абеловски, Рус Владимир Руденков…

Чика Лаза се и сада сећа неких анегдота из школе. Био је, каже, у разреду неки Ђура Поповић, Србин чија је мајка била Мађарица Тоходи. Деца су га, да га задиркују, звала Ђура Тоходи. Једног дана, због спора око погибије Краља Александра, Ђура дечаку из немачког одељења брицом расече на леђима капут. Срећом је било зимско доба па због дебеле одеће брица није стигла до тела. Казна за Ђуру била је тешка за гледање када га је учитељ немачког одељења трсковачом страшно ишибао. Ђура Поповић у дечијим несташлуцима назван Ђура Тоходи, погинуо је касније у Славонији.

„У школу смо у торби осим табле и морског сунђера, носили и ужину која се састојала од два комада хлеба намазаних машћу и посутих алевом паприком. Био у разреду неки Фрања који је нас децу малтретирао и тукао. Моја мама свако јутро мени каже: Ако ти Фрања нешто тражи, немој се супростављати, дај му ужину, па и таблу ако треба. У задњој клупи у нашем разреду био Миленко Миловановић кога смо ми деца звали Брка. Он онако крупан и висок био нам је заштита и бранио нас од агресивних напасника.

Тај Миленко као одрастао, имао је тужну судбину. Иако добар пливач, удавио се у Бегеју, отказало му срце. Жао ми и сада што нисам био у могућности да присуствујем сахрани, јер сам тада био у Београду.

Владимир Руденков, Рус, за време рата отишао у руски кадетски корпус у Белу Цркву. Одласком Шваба и сам је отишао у Немачку. Тамо изучи за шлосера (вариоца). Касније је тај занат радио у Мароку, да би се пребацио у САД где је постао хоровођа црквеног хора и доспео до наступа у чувеном Карнеги холу.

Много је различитих судбина. Данас је у Тителу из нашег разреда жива само Мара Ердељанова – Небригић. Она такође има 94 године.”

Занимљива је прича како је Лаза упознао супругу Марију. Каже да су се упознали у библиотеци. Она је почела да ради пре њега, а касније је отишла да студира. Он ју је чекао четири године.

Све ове године они у међусобној конверзацији једно другом персирају.

На наше питање одакле такав однос и је ли тешко то задржати читавог живота, Лаза одговара:

„То је успомена на наш први сусрет и наше прво ословљавање. Све смо заборавили и дан и датум. Знамо само да је то било 1953. године.”

Како вам се некада не омакне када се посвађате и супротставите мишљења?

„Са Маријом се не може свађати. Једино се ја могу наљутити и тада будем незгодан. Марија се после студија вратила у библиотеку. Цео наш живот је везан за књиге и библиотекарство. Марија је такође направила завидну каријеру, писала је књиге, не онолико колико ја, али погледај ову књигу.”

Показује нам књигу „Библиографија Русина у Југославији“ и наставља:

„То је огромна књига. Ја тако велике књиге немам.

Кућа лежи на жени, а не мушкарцу. Марија је одрадила велик посао око деце.”

Шта су вам деца по занимању?

„Душка је дипломирала шпански језик. Превела је неколико књига са шпанског на српски језик. Растко Лале је рестауратор, студирао је вајарство. Маја се бави иконописом, она је завршила примењену уметност.

Имамо петоро унучади. Унук Немања Радивојевић живи у Берну и ради као професор на универзитету, Лазар је рестауратор као и његов отац, Марко је студирао џез у Гронингену у Холандији, Вук је докторирао звук на филму и уписао је етнологију, Јован је био успешан фудбалер, а сада је тренер.”

У својој богатој каријери Лаза Чурчић је упознао многе дивне људе. Међу њима издваја неке од њих. Са сетом прича о Драгану Никитовићу, спортском новинару и коментатору, Лазином колеги са факултета. Када му је уредник Вечерњих новости забранио да долази на посао, то је за њега био тежак ударац. Касније се запослио у Новој борби, али није дуго поживео. Умро је са осећајем неправде која му је учињена.

Чувеног Рашу Попова памти по друговању у „Златној греди“ код Пајића, пре свакодневног почетка рада.

Богат, садржајан и дуг живот има Лазар Лаза Чурчић који не може да стане у неку репортажу. Он је завредио да о њему говоре генерације које долазе.

Текст и фото: Стево Диклић

Post a Comment