Menu
Почетна / Вести / Култура / Лазар Лаза Чурчић - награда за животно дело
Смотра ћириличке писмености Читај лепо пиши 2021 Планинарско-историјска секција Удружења ратних добровољаца 1912-1918. организује равничарење ЈКП Комуналац Тител крпи ударне рупе у Гардиновцима и Локу Обавештење о пријави за вакцинацију у Месним заједницама општине Тител Одлука о расписивању избора за чланове савета месних заједница Положени венци на споменик палим пилотима у Вилову Одржана акција чишћења пута од Шајкаша до Тителског брега Тителски средњошколци на такмичењу Универзитета Сингидунум Терапијском коњу који помаже деци са инвалидитетом потребна помоћ Обавештење о услугама збрињавања анималног отпада Наизменично пропуштање саобраћаја у време радова на мосту на реци Тиси код Титела Због прања резервоара на Калварији смањен притисак у водоводној мрежи Црвени крст Тител дели 500 пакета најугроженијим лицима Тежак је живот чобански Измена реда вожње бесплатног превоза за ђаке и студенте Oбавештење о оглашавању опасног подручја због вежбе Речне флотиле Војске Србије Ана Бешењи добитница Новембарске награде Општине Тител Да ли су учионице хладне? Међународно признање средњој школи у Тителу Читајмо гласно у средњој школи у Тителу Саобраћајна несрећа у Вилову Чишћење дивље депоније у центру Вилова Тотална обустава саобраћаја преко моста код Титела у периоду од 1. априла до 1. новембра 2021. године ПАЛАТА ВЕГА РАДНИЧКИ – Како до новог архитектонског идентитета Радничког универзитета? У Гардиновцима 4 лица дала крв Акција добровољног давања крви у Гардиновцима У Мошорину улицa Капетана Милована Ђукарића Постављене табле са називима улица Томислав Влашки, понос Титељана Отварање самосталне изложбе Смиљане Чурић Бесплатно учлањење у НБ Стојан Трумић Тител припадницама лепшег пола поводом 8. марта Измена реда вожње бесплатног превоза за ђаке и студенте Апел за помоћ породици Хаџић из Мошорина Кампања ВЕЖИ ПОЈАС, НЕ ПРЕКИДАЈ ЖИВОТ Мост у Адици Матица српска и Општина Жабаљ потписале Протокол о сарадњи Ревакцинисано 900 становника општине Тител Затворено клизалиште у Шајкашу Тителска акција давања крви у знаку младих Равница је стала, 19. фебруара 2021, да она теби испише епитаф Постављен натпис Волим Тител на долми у Тителу Акција добровољног давања крви у Тителу Тителски брег, специјални резерват природе, успешан у прошлој и са амбициозним плановима за 2021. годину Заменик покрајинског секретара за енергетику, грађевинарство и саобраћај у посети Жабљу ФК Тител у наставку првенства са појачањима НБ Стојан Трумић Тител – књиге највернијим читаоцима Општина Тител припремила 31 пројекат за реализацију Светосавски дани знања и вештина у СТШ Милева Марић Тител Општина Тител: велики одзив грађана за вакцинацију против вируса Covid 19 Отворена изложба Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације Драгана Милошевић положила венац невиним жртвама Новосадске рације Отворена изложба Мученици чурушки – отргнути од заборава Вакцинација против Ковида почела у Жабљу Архив Војводине поклонио 150 књига Тителу Небојша Кузмановић и Весна Кнежевић положили венце на спомен обележје жртвама рације Отвара се клизалиште у Шајкашу Лок, Вилово, Шајкаш, Гардиновци и Мошорин обележили 79-годишњицу Рације Одржан помен жртвама рације у Чуругу Делимичне обуставе испоруке воде у појединим деловима насеља Тител Нове превентивне мере Штаба за ванредне ситуације општине Тител Aкциje дoбрoвoљнoг дaвaњa крви у Moшoрину и Шajкaшу Проглашена ванредна ситуација на целој територији општине Тител Тител оправдао очекивања Завода за трансфузију крви Акције добровољног давања крви у Тителу и Гардиновцима Проглашена ванредна ситуација на територији општине Жабаљ Свечано представљен сајт о културно-историјском наслеђу општине Жабаљ Новембарске награде општине Тител добили Милорад Ћулум, Ана Бешењи и Неђо Клепић Општина Тител тренутно има 10 лица заражених корона вирусом Општина Жабаљ седницом Скупштине обележила Митровдан Милевини еТвинери Ликовна колонија у просторијама Општинске организације инвалида рада Отворен Клуб Ухвати шансу намењен младим ромима Обележенo 76 годинa од ослобођења Жабља у Другом светском рату 76 година од ослобођења Титела у Другом светском рату Таленат у служби хуманости Александар Мирков – трећа самостална изложба у Тителу Отворена нова читаоница у Чуругу Марија Франк, ученица 6-3 из Лока, освојила 3. место на 46-ој Песничкој штафети Ђаци СТШ Милева Марић Тител одиграли представу на тему здраве исхране поводом обележавања Дечије недеље Школски прибор за децу у Основној школи Ђура Јакшић у Чуругу Стигао покретни мамограф за бесплатно снимање Спроведена превентивна акција у циљу безбедности бициклиста у Жабљу Дечија недеља почела учлањењем првачића у библиотеку ЈКП Комуналац измуљава канале у Тителу Лазар Лаза Чурчић – награда за животно дело Нова соларна аутобуска стајалишта на подручју општине Жабаљ Одржано предавање о значају мамографије и превентивних прегледа Драгана Милошевић отворила Сабор културног стваралаштва у Жабљу Тителски брег домаћин параглајдерима Учесници јубиларне бициклистичке трке пројурили кроз Тител СТШ Милева Марић Тител спремна за почетак наставе у новој школској години НБ Стојан Трумић Тител издала монографију о уметнику чије име носи Конституисан нови сазив СО Тител и изабрано ново руководство општине Одржана конститутивна седница Скупштине општине Жабаљ ЛАЛА фестивал поново у Мошорину Драгана Којичић помаже у обнављању куће из половине 19. века Новосадска лига нови изазов за ФК Тител Акцијa добровољног давања крви у Жабљу Акције добровољног давања крви Епидемиолошка ситуација у општини Тител – корона вирус

Култура, Тител

Лазар Лаза Чурчић – награда за животно дело

Препоручите пријатељима
  • 166
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    166
    Shares

ТИТЕЛ: У стрмој улици Доситеја Обрадовића, у Тителу, налази се приземна кућа која се својом обичношћу вешто ушушкала у околину кријући чињеницу да у њој са делом породице борави један од најпознатијих српских библиотекара, библиолог и историчар Српске књиге, књижевности и културе, деведесетчетворогодишњи Лазар Лаза Чурчић.

Спољашњост куће је обична, а у кући се налази чика Лазино царство књига, старих новина, докумената, археолошких артефаката …

Чика Лаза, како га многи зову од миља и поштовања за његове године, дочекао нас је на невеликој тераси испред стола на којем су по само њему познатим шаблонима распоређене бројне књиге са отвореним или обележеним страницама на којима су забележене мисли које је анализирао и правио белешке до касно у ноћ. Каже да је навика да највише ради и ствара ноћу, проистекла из потребе јер је на послу био предан и одговоран, па су му за научни рад и каријеру остали само ноћни сати. Посебно нам скреће пажњу на дрвену кутију у којој се налазе уломци грнчарије које је пре неколико година покупио испред своје куће када су је на површину избациле машине које су копале канал ради замене дотрајалих азбестних водоводних цеви. Он је мишљења да су то остаци које су некада археолози делимично испитали, а затим поново затрпали како би неко у неким бољим временима довршио започети посао и налазе сместио на одговарајуће место.

Поред стола налази се повелик обрађени комад камена који је део сфинге чија фотографија се налази у холу СТШ „Милева Марић“ у Тителу и који начином обраде подсећа на фигуре из Лепенског вира.

О Лазару Лази Чурчићу научна јавност зна доста. Он је један од најбољих и најпознатијих наших библиотекара, историчар српске књиге, књижевности и културе. Стварао је у току целог свог дугог живота, а ствара и данас. Бројни су његови стручни радови и књиге, а међу најзначајнијима су: Књига о Захарију Орфелину, Поминак књижевски, Српске књиге и српски писци 18. века, Исход и стазе српских књига 18. века, рад на тему: Неки проблеми прештампаних дела Божидара и Вићенца Вуковића – ЦАНУ 1986…

Добитник је награде Златна књига Библиотеке Матице српске за 2019. годину, са повељом, плакетом и графиком Драгана Стојкова, као и Изузетне Вукове награде (2014.), Општина Тител доделила му је Повељу за изузетан допринос развоју библиотекарства, историје српске књижевности и чувања и неговања историјске културе Шајкашке и Титела (2018.).

На основу изузетних резултата постигнутих у библиотечко-информационој делатности стекао је звање библиотекар саветник, највише стручно звање у овој области и једини је библиотекар који је добио националну пензију одлуком Владе Србије.

Ових дана, тачније 23. септембра, поводом обележавања 175-годишњице Градске библиотеке у Новом Саду додељена му је награда за животно дело. Године га нису спречиле да награду лично преузме.

Свестан својих позних година, саговорнику жели да подари што више од свога знања и искуства. Не размеће се, а о другима прича са уважавањем. Тако нпр. за проф. др-а Миливоја Ненина, редовног професора на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за српску књижевност, који живи у оближњем Локу, каже:

„Ја мислим да у овом тренутку нико лепше не пише на српском језику. Не знам да ли сам у праву, али то је моје мишљење. Миливој Ненин је велика и сјајна личност. Постоји категорија људи попут Миливоја Ненина који су величанствени људи.“

У жељи да читаоцима приближимо време када је чика Лаза ишао у школу, замолили смо га да то време опише кроз своја сећања и неке занимљиве цртице, анегдоте, али се чика Лаза не да тако лако. Приредио нам је једно мало предавање које почиње 1703-ом годином и почетком новог тителског школства, а наставља се причом о турским медресама, о средњем веку, о тителском манастиру који је био старији од оног у Бачу и који је био расадник образовања… Занимљиво предавање које би било преопширно за ову репортажу, завршио је речима:

„Ја сада тебе мучим, али можда ће ти ова прича бити некада од користи“.

О школама у Тителу када је он био ђак каже следеће:

„У моје време постојала су у школи мађарска, српска и немачка одељења. У горњем делу Титела све три школе биле су српске. Једна је била поред евангелистичке цркве, друге две биле су недалеко у истој улици. Школе су се звале Илићева, Драгина и Чавићева. Народ их је тако назвао по учитељима. У Илићевој школи рођен је сликар и педагог Стојан Трумић. На месту где је касније била банка, а које је сада запуштено, била је мађарска школа. Постојала је и централна школа којој је касније дозидан спрат, па јој је на тај начин наружен изглед. У централној школи била су српска и немачка деца. Швабе су због мањег броја ђака имали комбинована одељења, док су српска одељења била цела. У разредима је тада било преко 40 деце, што је данас незамисливо. У школи су углавном радиле жене, осим у немачкој школи и Чавићевој школи.

Недељом су нас водили у цркву. За појницом су била двојица. Био је Јован Јанић, пензионисани учитељ, отац Младена Јанића и неки Чебски, име сам му заборавио. Док један поји, онај други тргне ракију и то иде тако наизменично.“

Чика Лаза се са сетом сећа своје учитељице Даре Јанић из неког села поред Чачка, за коју каже да је била лепа и говорила најчистијим српским језиком. Иако су постојала мађарска и немачка одељења, у нашем српском одељењу било је и мађарске и немачке деце. Због чега је било тако, не зна ни сада, али сећа се да је у разреду био Пера Деме, Мађар, Хајнглови, Немци, Словак Абеловски, Рус Владимир Руденков…

Чика Лаза се и сада сећа неких анегдота из школе. Био је, каже, у разреду неки Ђура Поповић, Србин чија је мајка била Мађарица Тоходи. Деца су га, да га задиркују, звала Ђура Тоходи. Једног дана, због спора око погибије Краља Александра, Ђура дечаку из немачког одељења брицом расече на леђима капут. Срећом је било зимско доба па због дебеле одеће брица није стигла до тела. Казна за Ђуру била је тешка за гледање када га је учитељ немачког одељења трсковачом страшно ишибао. Ђура Поповић у дечијим несташлуцима назван Ђура Тоходи, погинуо је касније у Славонији.

„У школу смо у торби осим табле и морског сунђера, носили и ужину која се састојала од два комада хлеба намазаних машћу и посутих алевом паприком. Био у разреду неки Фрања који је нас децу малтретирао и тукао. Моја мама свако јутро мени каже: Ако ти Фрања нешто тражи, немој се супростављати, дај му ужину, па и таблу ако треба. У задњој клупи у нашем разреду био Миленко Миловановић кога смо ми деца звали Брка. Он онако крупан и висок био нам је заштита и бранио нас од агресивних напасника.

Тај Миленко као одрастао, имао је тужну судбину. Иако добар пливач, удавио се у Бегеју, отказало му срце. Жао ми и сада што нисам био у могућности да присуствујем сахрани, јер сам тада био у Београду.

Владимир Руденков, Рус, за време рата отишао у руски кадетски корпус у Белу Цркву. Одласком Шваба и сам је отишао у Немачку. Тамо изучи за шлосера (вариоца). Касније је тај занат радио у Мароку, да би се пребацио у САД где је постао хоровођа црквеног хора и доспео до наступа у чувеном Карнеги холу.

Много је различитих судбина. Данас је у Тителу из нашег разреда жива само Мара Ердељанова – Небригић. Она такође има 94 године.”

Занимљива је прича како је Лаза упознао супругу Марију. Каже да су се упознали у библиотеци. Она је почела да ради пре њега, а касније је отишла да студира. Он ју је чекао четири године.

Све ове године они у међусобној конверзацији једно другом персирају.

На наше питање одакле такав однос и је ли тешко то задржати читавог живота, Лаза одговара:

„То је успомена на наш први сусрет и наше прво ословљавање. Све смо заборавили и дан и датум. Знамо само да је то било 1953. године.”

Како вам се некада не омакне када се посвађате и супротставите мишљења?

„Са Маријом се не може свађати. Једино се ја могу наљутити и тада будем незгодан. Марија се после студија вратила у библиотеку. Цео наш живот је везан за књиге и библиотекарство. Марија је такође направила завидну каријеру, писала је књиге, не онолико колико ја, али погледај ову књигу.”

Показује нам књигу „Библиографија Русина у Југославији“ и наставља:

„То је огромна књига. Ја тако велике књиге немам.

Кућа лежи на жени, а не мушкарцу. Марија је одрадила велик посао око деце.”

Шта су вам деца по занимању?

„Душка је дипломирала шпански језик. Превела је неколико књига са шпанског на српски језик. Растко Лале је рестауратор, студирао је вајарство. Маја се бави иконописом, она је завршила примењену уметност.

Имамо петоро унучади. Унук Немања Радивојевић живи у Берну и ради као професор на универзитету, Лазар је рестауратор као и његов отац, Марко је студирао џез у Гронингену у Холандији, Вук је докторирао звук на филму и уписао је етнологију, Јован је био успешан фудбалер, а сада је тренер.”

У својој богатој каријери Лаза Чурчић је упознао многе дивне људе. Међу њима издваја неке од њих. Са сетом прича о Драгану Никитовићу, спортском новинару и коментатору, Лазином колеги са факултета. Када му је уредник Вечерњих новости забранио да долази на посао, то је за њега био тежак ударац. Касније се запослио у Новој борби, али није дуго поживео. Умро је са осећајем неправде која му је учињена.

Чувеног Рашу Попова памти по друговању у „Златној греди“ код Пајића, пре свакодневног почетка рада.

Богат, садржајан и дуг живот има Лазар Лаза Чурчић који не може да стане у неку репортажу. Он је завредио да о њему говоре генерације које долазе.

Текст и фото: Стево Диклић

Post a Comment