Погром осликан четкицом, бојом и дечјим срцем

Препоручите пријатељима

МОШОРИН: У суботу 27. новембра, у просторијама црквеног дома у Мошорину одржана је ђачка ликовна колонија која је почела сусретом учесника у храму Силаска Светог Духа на апостоле.

Колонија је одржана под називом „Браћа Белоцић“. Овом колонијом која би требала да буде традиционална, биће успостављена и награда која ће носити име по страдалој браћи- десетогодишњем Радивоју, шестогодишњем Браниславу и четворогодишњем Милану који су убијени заједно са њиховим оцем Новаком, само зато што су били православни Срби. Ово је била још једна од манифестација организованих поводом обележавања 80 година од Погрома (рације) који су око православног Божића 1942. године починиле мађарске окупационе трупе потпомогнуте делом домаћег становништва мађарске националности. Ова злочиначка акција одвела је у смрт преко 200 Мошоринаца и више хиљада становника Бачке.

Ђачку колонија организовала је и реализовала Црквена општина мошоринска у сарадњи са ОШ „Исидора Секулић“ Мошорин, а уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког, господина др Иринеја.

Иако је планирано и најављено да ће на колонији учествовати 20 ученика виших разреда, дочекао нас је жагор око 60 деце од првог до осмог разреда, а промену плана образложио нам је вероучитељ Зоран Пожарев. Он нам је рекао следеће:

„Када смо деци саопштили да ће на колонији учествовати двадесет ученика виших разреда, уследиле су молбе и сузе остале деце која су изразила жељу да буду судионици обележавања јубилеја овога трагичног догађаја који не сме да буде заборављен. Радо смо уважили њихове молбе и као резултат тога видите мноштво надахнутих радова о тој трагедији виђених дечјим очима и вођених њиховим срцима.“

Господин Пожарев још је додао:

„Хвала богу да је дошао и тај тренутак да наши мученици Шајкашке и посебно мошорински, којима је ова тема и посвећена, добију нешто што заслужују, а то је помен и вечно сећање. Због тога је након ликовне колоније одраслих одржана и ова дечја колонија да  би деца одржала сећање на своје вршњаке који су невини пострадали. Деца лако упијају оно о чему им се говори, а ако о овом погрому не би чули од нас старијих, постоји реална опасност да би тај догађај сматрали неважним и као таквог га заборавили. Ова колонија управо служи да оснажи колективно памћење нашег народа.“

Главни покретач свих активности око обележавања 80-годишњице погрома у Мошорину, као и неких других активности у локалној заједници, јереј Бошко Р Маринков, додао је следеће:

„Браћа Белоцић су вршњаци ове деце, они су изведени са часа, убијени и бачени у школски магацин. Тела је након дужег времена пронашао ученик који је у магацин ишао по дрва. Они нису једине дечје жртве. Овде је страдало око двадесеторо деце, међу којима и двомесечна беба Милица Јовановић. Све те невине жртве, деца и одрасли, нису били припадници никаквих војних формација, терористичких јединица нити било чега сличног, а једина њихова „кривица“ је што су били православни Срби. Наш циљ није да се светимо и враћамо истом мером. Наша мера је Христос и Небеска Србија, као и чување сећање на наше невине жртве.“

Дечјој ликовној колонији „Браћа Белоцић“ присуствовао је и Гојко Етински, хроничар Мошорина. Он је својом камером бележио кадрове са колоније које ће заједно са подацима свих манифестација које су до сада одржане или ће бити одржане до датума обележавања годишњице Погрома у Шајкашкој, уврстити у обимну књигу која је у припреми за издавање.

Књига се зове „Мошорински дивани мог прадеде Ђоке“. Књига обухвата теме „Старосрпско насеље Бостаниште“, „Историја Мошорина- Некрасивка“, причу о Шајкашком граничарском батаљону са именима Мошоринске чете, причу о највећој бици на простору Српске Војводине, приче о периоду пре Првог светског рата. Ту су још приче приповедача Ђорђа Етинског, период између два рата, Други светски рат, Погром или геноцид над Мошоринцима и Шајкашанима, ослобођење, занати и занатлије који су некад били у Мошорину, шпиц намени (надимци), Мошоринци о којима се мало зна…

Причу завршава јереј Бошко оном Његошевом „Мало руках малена и снага“ образлажући да су Мошорину потребни људи попут Гојка Етинског и њему сличних који ће место усмеравати ка будућности, али и чувати сећање на оне који су својим животом и делом поставили темеље овоме што је Мошорин данас.

Текст и фото: Стево Диклић

Оставите одговор