ТИТЕЛ: Када чујемо израз „ршум“, најчешће помислимо на неку гужву, крш, ломљаву, кркљанац, бес руље… Овога пута ништа слично није се десило, напротив – у петак увече у сали Скупштине општине Тител било је пријатно присуствовати догађају протканом причом, рецитацијама и песмом – атмосфером која је изазвала одушевљење публике. Дакле, ништа од ршума, али зато је био Ршум, Љубивоје Ршумовић Ршум, наш познати песник рођен у Љубишу 1939. године.
Друштво су му чиниле ништа мање значајне даме: Мирјана Булатовић, новинар, лектор и писац и Елена Рожкова Станисављевић, корепетитор у балетској школи „Луј Давичо“ и стални сарадник Руског дома у Београду. Елена је наша Рускиња која живи у Београду већ 30 година.
Песничко-музичку екипу најавио је Горан Поповић, директор НБ „Стојан Трумић“ Тител, установе која је била организатор овога догађаја.
Прва је наступила Елена која је својом гитаром и пријатним гласом извела више песама што на руском, што на српском језику. Многе од тих песама публици су биле познате, али Еленина емоција и начин певања изазвали су додатно одушевљење.
Љубивоја Ршумовић Ршум, бард нашег песништва, нарочито онога за децу, започео је свој наступ занимљивом причом како је тога јутра срео бакицу са унуком којега је она упитала да ли зна кога су то они срели. Дечак је одговорио да му није познато, а баба је рекла да је то онај што је написао како је миш добио грип, што је било довољно да се дечак сети о коме је реч и награди песника осмехом. Он је изразио жал што се у сали нашло врло мало деце, а много више средовечних, па је, каже, донео одлуку да ће наступити пред оном публиком коју одрасли носе у себи, пред оним радостима које су имали и које чувају у себи као деца спремна на игру. Присутнима је казао да још и дан данас свако јутро напише по једну песму као што је чинио и на почетку своје каријере. Наравно, казао је, те песме нису баш све вредне уношења у неку књигу, али су средство за фискултуру духа, „Ја ћу вечерас што прочитати, што рећи напамет своје песме из разних књига тој деци која су у вама“.
Песник је између осталог говорио песме посвећене његовим колегама Браниславу Петровићу Брани, Десанки Максимовић, Раши Попову, Стеви Раичковићу, али и песму о своме претку који је заслужан за презиме Ршумовић које је вероватно значило баш оно што поменусмо на почетку овога текста – ршум. Он га замишља као снажног, високог јунака који је болу вичан, храсту раван, воли грубости као маховина камен, пије кишницу са коре трешње… Није песник заборавио ни своје бритке песме – афоризме које својом римом боцкају и погађају суштину.
За освојену награду „Одзиви Филипу Вишњићу“ добио је штампање књиге са избором његових родољубивих песама. Књига носи наслов „Родољубивојеве песме“. Наслов књиге предложили су даваоци награде, а песник је предлог са задовољством прихватио.
Мирјана Булатовић, песникиња која је рођена у Ловћенцу 1958. године, завршила је Филозофски факултет у Новом Саду. Радила је у Подгорици као новинар и лектор, а од 1989. године живи у Београду као слободни уметник. На почетку свог наступа у Тителу говорила је како су њих троје давно формирана екипа која увежбано и складно наступа на овим просторима. Испричала је анегдоту о наступу у библиотеци „Шишка“ у Љубљани где су одушевљено дочекани од словеначке публике, те им се директор библиотеке пожалио да за наступ словеначких песника не дође ни трећина публике као за њихов наступ. Словенци, рекао је, цене српски дух који се одражава кроз српску поезију.
Љубитељи поезије и песме памтиће ово вече, као вече правих уметничких величина.
Текст и фото: Стево Диклић