НОВИ САД: У Мастер центру новосадског сајма, у организацији Фонда за избегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону, одржан је пети „Сајам завичаја“.
Средства за рад обезбедила је Покрајинска влада, а више хиљада учесника и посетилаца могло је да ужива у песми, игри и обичајима Срба из региона који је некада повезивала бивша држава, али и шире. Ипак, смисао и циљ „Сајма завичаја“ није само уживање у музици, игри и обичајима, него и јачање и сарадња институција, организација, завичајних и сродних удружења из Србије и региона. „Сајам завичаја“ промовише привредни, културни и туристички потенцијал Срба из региона, али исто тако има важну улогу у неговању језика, писма и других културних добара.
„Сајам завичаја“ отворили су министар за рад , запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић, потпредседник Владе и министар одбране Милош Вучевић и Арно Гујон, директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.
Из њихових излагања могло би се закључити да заједничка и идентитетска култура не могу да буду спутане административним границама. Да бисмо поштовали друге, морамо поштовати најпре себе, волети своју кућу, породицу и своју државу. Оваквим манифестацијама чувамо наш заједнички дух и културу који нас красе, у нади да долазе нове генерације „са којима се нека нова зора буди“.
На „Сајму завичаја“ окупило се преко 160 излагача са мноштвом производа из свога завичаја као што су храна, ракије, вина, предмети домаће радиности, алатке, сувенири, слике, музички инструменти…
Као посетиоцу ове манифестације било ми је задовољство бити утопљен у мору познатих и непознатих лица, осећати мирис и дух простора где се певала или се још увек пева песма родног краја, миришу чварци и „полице“, дим из ракијског казана, сено са пропланака и ливада, пој петлова, жубор врела бистре и хладне воде, а опет све то упаковано и уклопљено у нове пејзаже где нас живот донесе. Пробијајући се кроз масу и жагор, пратећи натписе на штандовима из Зворника, Пелагићева, Жабара, Оџака, Дервенте, Новог Сада, Београда, Чонопље, Нове Гајдобре, Мокрина, Приједора, Дрвара, Сиска, Белог Манастира, Витине, Лепосавића, Куманова, Стрмице, Зубиног Потока, Бечеја, Јања, Котор Вароша, Самоуправе Срба у Мађарској, Завичајног удружења Банија, Српског грађанског удружења Посавине… и то баш све овако помешано и испреплетено, човек стекне слику о значају свог народа којега повезују јаке нити које не успеше покидати ни сви ветрови и олује који су кроз историју дували и још увек дувају.
Уклопити се у нову средину значи истој допринети својим личним квалитетима, али и колективним квалитетима народа свога завичаја. Треба поштовати и волети своје ново окружење јер и оно ће тебе обогатити и оплеменити, али „уклопити се“ и „утопити се“ нису исте ствари.
Ову причу завршио бих стиховима великог Добрице Ерића који је у својој песми „Завичају“, овако певао:
Цвете лепши
од руже и булке
Цветале ти
трпезе и љуљке!
Песма ти се
до неба орила
Свака чесма
љубав жуборила!
Игле везле
а вретена прела
Комбајн жео
воденица млела!
Хлебови ти нарасли
ко брда
Река млека
поплавила крда!
Песници ти
цветне венце вили
А војници воћке
калемили!
Текст и фото: Стево Диклић