cobanski-zivot-titel-sajkas-mosorin

Тежак је живот чобански

Препоручите пријатељима

ТИТЕЛ: Крај је марта, ускоро ће доћи птице селице, а пре њих у наш видокруг стижу овчари са својим бројним стадима која предводе поносни и заштитнички расположени овнови чије звоно одаје њихов, у овчијем свету, повлашћени статус.

На изласку из Титела, поред пута који води ка Мошорину, затекли смо групу људи који су се зауставили да предахну уз 700-800 оваца подељених у два стада смештена ту поред пута на раздаљини од пар стотина метара. Већ на самом доласку примећујемо Милана Тривуновића, овчара из Шајкаша, који се бави подизањем на ноге управо ојагњеног јагњета, а у томе му помаже његов син. Љубазно одговарајући на наш поздрав, невољно пристаје на фотографисање, под условом да сликамо само јагње, али је наша камера била мало „непослушна“ па захватила и Миланов лик.

Изгледа да Миланова искуства са са разним фотографисањима и написима о животу овчара нису баш била позитивна. Тек нешто касније заједно са својим другарима постао је причљивији, па није било могуће да писац ових редова избегне да попије флашу пива, што је вероватно био знак добродошлице и прекретница у стицању њиховог поверења. Нешто причљивији био је Митар Тривуновић, овчар из Мошорина, који је седео на централном месту простирке од шаторских крила и овчијих кожа.

Он говори: „Слободно пиши да је посао овчара можда и најтеже занимање које постоји. Наш живот се састоји од тешког и одговорног рада под ведрим небом на врућини и хладноћи, под најлонском фолијом где те бије хладноћа или неподношљива врућина, на киши или врелини , без хлада и какве друге заштите. Уз све то бије нас и глас да зарађујемо велик новац, али ни то није тачно. Ми се често боримо са ситуацијом да немамо коме да продамо јагњад, а ни наше друге производе као што су кожа, вуна, сир, млеко… Ми овчари који живимо у Мошорину, а делом и у Шајкашу, смо углавном дошли са подручја општине Теслић у БиХ, у Републици Српској. Боримо се да својим радом остваримо живот достојан човека за себе и своје породице.“

Сви заједно истичу да у Мошорину у овом тренутку има између две и три хиљаде оваца, углавном влашићке праменке за коју држава не даје субвенције. То је, кажу, главни разлог што је бројка од неколико десетина хиљада спала на тих пар хиљада. Још рекоше – Срамота је да је флашица воде од 0,33 литра скупља од литре млека.

Када говоре о млеку, ови људи углавном мисле на млеко које се добија од музних крава којима Мошорин обилује јер је говедарство главни извор прихода у томе месту.

Не без поноса и бојазни, истакли су да из Мошорина дневно на рафове продавница потече река од 50 000 литара млека, а да људи запослени у млекари у Мошорину нису сигурни да ће опстати на свом послу.

За Бранислава Недимовића, министра пољопривреде и заштите животне средине у Влади Републике Србије, имају само речи хвале. Кажу да делује веома приступачно, да користи језик разумљив свима, да је чак и његово одевање једноставно и прихватљиво обичном човеку, али би, кажу, било добро да првом приликом дође у Мошорин и директно се упозна са ситуацијом и проблемима.

Наши саговорници кажу да се понекад разочарају издвојеним и не баш ретким мишљењима појединаца из локалне средине који нерадо прихватају своје суграђане који су дошли из других средина који дошљаке сматрају узроком свих својих проблема.

Не могу да се отму утиску да би их појединци више ценили да се препусте социјали и зависности од туђе помоћи него што се труде да живе од свога рада. Надамо се да у овом случају нису у праву.

Као најсвежији пример неразумевања за њих и њихов посао, Милан истиче јутрошњи случај када су се приликом превођења стада преко моста на Тиси, сусрели са човеком који је био врло непријатан и који их је извређао.

Уверили смо се какав однос наши саговорници имају према животињама. Показују нам повеликог пса Неду за којега знају и кад му је рођендан. Недо је, кажу, угледао светлост дана 30. марта 2020. године на пашњаку када му је мајка накратко узела предах од обављања свакодневног посла – чувања оваца.

Магарци који су натоварени разним потрепштинама као што су вода, храна, шатор, секире, разни клинови, простирке… имају такође достојан третман.

Наши саговорници у шали кажу да су то као „Мерцедеси“ са допунском опремом.

Недуго након овог разговора, наши саговорници кренули су на пут обележавајући га звоном рогатог овна предводника, трпељивим ходом магараца „са допунском опремом“, блејањем оваца које дозивају своју јагњад, Нединим лавежом и повременом виком чобана.

Утисак је, да бисте у потпуности разумели овчаре, морали бисте бар неко време „живети у њиховим ципелама“.

Текст и фото: Стево Диклић

Оставите одговор