milan-vuckovic-austringer-art-falconry-workshop-hunting-in-art

Милан Вучковић – Лов у уметности

Препоручите пријатељима

ТИТЕЛ: Милан Вучковић, сликар, уметник дубореза, ловачких сувенира, мајстор за уникатну соколарску опрему и, у првом реду љубитељ природе, ствара у невеликој радионици препуној готових и започетих производа који миришу на нову квалитетну кожу где смо га и затекли. Кућа се налази у једној стрмој уличици у Тителу надомак винограда и слободне природе за коју уметник каже да је извор његових мотива.

О својој биографији Милан кратко каже:

„Ја сам Милан Вучковић, рођен сам 1976. године у Новом Саду, завршио сам средњу машинску школу у Тителу. Тих несрећних деведесетих сви смо некако стихијски завршавали школе које су нас оспособљавале за послове којима се нећемо бавити. Ја сам радио као ватрогасац 17 година, да бих пре пар година напустио тај посао. Мислим да сам на том послу имао добар однос са колегама, па и данас након неколико година навратим у бившу фирму и поразговарам са људима.
Није било изводљиво да паралелно са послом ватрогасца радим ово што сада радим па сам морао да се определим.
Сада се бавим соколарством и производњом соколарске опреме. Соколарством се бавим 22 године, а опрему сам почео да правим у првом реду јер нисам имао где да је купим. Истина, било је да се купи у суседној Мађарској, али ја сам одлучио да је правим сам. Раније сам се из хобија бавио моделарством и вајарством па ми је тај таленат доста помогао код израде соколарске рукавице. Соколарска рукавица је један асиметричан предмет који се шије укриво да бисте добили природан положај људске руке, да се рука не замара. Тако ми је то искуство са моделирањем пуно помогло.“

Осим соколарске опреме Вучковић понекад ради и за „обичне ловце“ са ватреним оружјем уникатне торбе са украсима и сличне ствари.

Што се тиче резбарења у почетку је радио само у дрвету, а касније је прешао на кожу. Сада ради углавном у минијатури и то на јеленским роговима и кости. То су углавном ловачке кравате, тзв. боло кравате са ликовима дивљих животиња, а понекад и друга орнаментика.

Ловачке пиштаљке подигао је, како каже, на виши ниво. Ради их од срнећег рога, а на врху пиштаљке изрезбари лик пса и то пса у раси по жељи наручиоца. То је захтеван рад, треба много стрпљења и прецизности, ради се под лупом, што замара и оштећује очи, самим тим производ има и цену.

За рад у кожи користи челичне утискиваче и закривљени нож. Ради се на наквашеној кожи. Утискивачи раде на принципу позитив – негатив, а закривљени нож је, како рече, тупо заоштрен тј. под углом те на тај начин лако следи линију скице. Готов производ може по потреби да се обоји.

Приметили смо неколико машина за шивење помоћу којих шије тзв. тешку кожу и на тај начин убрзава процес рада. Милан каже да је пуних девет година радио искључиво ручно. Машине су веома скупе, па му је требало времена, тј. новца, да их купи. Користи их код спајања делова торби, али за рукавицу је у највећој мери потребно ручно шивење.

Наручиоци су из разних делова света, а њему је посебно драго што их је све више из Србије.

Постоји више стилова израде опреме. Постоји европски и азијски стил. Соколарство потиче из Азије чему сведоче записи стари око 2500 година. Своје производе слао је по целом свету, по европским земљама, Америци, Азији, на Тајланд, Тајван… На светском нивоу соколарство је најпопуларније у Уједињеним Арапским Емиратима, то је код њих статусни симбол. Од орнаментике користе различите геометријске форме и калиграфске мотиве. Ипак, не држе се сви тога правила, а доказ је то што су неки од његових најлепших и најскупљих радова завршили управо тамо.

Милан каже да преферира европски стил али да је до знања којима сада располаже стигао врло тешко јер не постоји много литературе о томе. Због тога је поносан што његови радови носе његов лични печат. Соколарство је стара дисциплина, а кожа за израду рукавице, торбе и других реквизита је обавезан материјал. Још нико није произвео синтетички материјал који би могао да је замени.

За себе каже да је од малена везан за природу и да је некад много сликао, а готово искључиви мотив је била природа и сцене из лова. Био је импресиониран делима енглеских анималиста.

Кожу за предмете које израђује бира најбољу коју може да набави. Ради поуздано и одговорно као да је лично за њега јер сматра да би било штета да пропадне сав тај труд, рад и љубав коју у то улаже.

На наше питање да ли још неко у породици има склоности за уметност и природу, он одговара:

„Да има нас доста. Отац јако воли природу, а мама је јако лепо писала, имала је читаве збирке својих песама. Што се тиче овог што ја сада радим, тај таленат сам наследио од деде по мајчиној линији. Он није ни знао за уметност, али за њега је важило правило „Оно што види очима, то уради рукама“. Био је дрводеља, правио је музичке инструмент, гајде, фруле и фантастично их свирао. Брат се бави примењеном уметношћу. Он прави накит од кованог сребра и то на начин из неких старих времена. Тај накит подсећа на средњовековни накит, рустичан, квалитетан, са пуно уграђеног сребра.“

Желели смо да чујемо неку анегдоту везану за посао којим се бави, па нам је испричао следеће:

„Могу да вам испричам једну случајност за коју нисам ни знао и која ме пријатно изненадила. Пре извесног времена добио сам поруку путем месинџера од неког човека из Мексика са фотографијом рукавице коју сам ја израдио. Ја сам већ био заборавио за кога сам је радио али сам после пронашао и тај податак. Човек из Мексика је ту рукавицу пронашао у Музеју соколарства у Ајдаху у САД. Било ми је криво што ме човек који је дао ту рукавицу у музеј није обавестио о томе, али сам ипак био врло поносан на чињеницу да је мој рад завршио тамо јер Асоцијација соколара у Америци је веома озбиљна организација која броји на хиљаде чланова. Основана је седамдесетих година и то све из разлога да би повратили сивог сокола који је код њих потпуно нестао у природи због употребе ДДТ-а, инсектицида којег су употребљавали против штеточина.
Соколари су деценијским радом успели да вештачком оплодњом узгоје велик број соколова и пусте их у природу. Држава им је у знак захвалности омогућила велика новчана средства и изградила тај музеј соколарства у Ајдаху.“

Занимљива је прича и о једној поруџбини за коју се у једном моменту покајао што ју је прихватио али је упорним радом успео да је одради на своје задовољство, као и на задовољство поручиоца.

„Соколар из Северне Ирске тражио је да му на торбу и рукавицу изрезбарим његов портрет и лик његове птице. То је био најзахтевнији и најтежи задатак и већ сам хтео да одустанем, али сам након великог труда и упорности успео да га успешно решим на обострано задовољство. Новац који сам за тај посао добио, највећи је у мом досадашњем раду.“

На питање да ли је ловац, Милан Вучковић каже:

„Ја сам соколар, на неки начин сам и ловац, мада је соколарство много више од пуког лова. То је један начин живота и симбиоза човека и птице. Ја са једним дресираним орлом или јастребом у току једне зиме могу да ухватим неколико зечева, док је у лову са класичним оружјем то смешан учинак. У случају соколарства ловина има више шанси, али ја сам задовољан јер сам видео лет, соколов напад, бег ловине… све што ме чини срећним. Шансе ловца и ловине су подједнаке. Тако се постиже равнотежа у природи.“

Што Вас то нисмо питали, а желели бисте да кажете?

„Код нас се о соколарству скоро ништа не зна, комунисти су га забрањивали јер их је подсећало на аристократију и капиталистичко друштво. Захваљујући неколицини ентузијаста који су остали у тој причи ми смо сачували то од изумирања и буквално сада овде радимо на очувању историјског и културног наслеђа што је по мени јако важно. Све земље из окружења, мислим на земље настале из бивше Југославије, соколарству дају неке статусе, једино код нас се томе придаје исувише мало значаја.“

Након обављеног разговора и фотографисања, Милан Вучковић, уметник, заљубљеник у природу и соколарство, пожалио нам се да тренутно није имао неке репрезентативне примерке свога рада јер, како каже, све што уради великом брзином нађе свога купца и отпутује широм света.

Текст: Стево Диклић

Фото: Стево Диклић и Милан Вучковић

Оставите одговор